29.3.12

Thai stories, pt. 1


Već dugo se kanim da vam pišem o ovome... Te sad ću, te onda ću, a zapravo je sve jedna veeeelika zbrkana gomila utisaka, mirisa, ukusa, uspomena, pa ne znam odakle bih krenula.
Pre više od pet godina imala sam priliku da nekih mesec i po dana boravim na Tajlandu. Iskustvo života! I dan danas se smejem kad pomislim na stvari koje sam tamo doživela, a koje ću pokušati da vam prenesem u jednoj maloj seriji postova. Odmah da vas upozorim da me nipošto ne uzimate za ozbiljno. Informacije koje ćete dobiti od mene su krajnje nepouzdane, neproverene i apsolutno subjektivne! Što zbog vremenske distance, što zbog tajlanskog engleskog. Drugim rečima: nisam više sigurna u ono čega se sećam, od tada se štošta na Tajlandu promenilo, a u istinitost informacija koje sam dobila od lokalnog stanovništva verujem kao u vremensku prognozu - Tajlanđani engleski govore tako da nit' su oni mene razumeli, nit' ja njih (zaobišla ih engleska kolonizacija)!

Pripreme

Pred kraj studija konkurišem ja lepo za još jednu praksu u inostranstvu (prvu sam odradila u Varšavi). Dobijem da biram između Grčke, Ekvadora i Tajlanda! I par minuta da se odlučim! Telefon u ruke... Tatu na brzinu obrlatim - i pored svog njegovog ubeđivanja "Pa, eto, Grčka je baš lepa! I blizu je! I bićeš dva meseca na moru!". Mama je odgovorila jednim spuštanjem slušalice nakon konstatacije "da se ne zna koje od nas dvoje je luđe". I ljutnjom sve do mog polaska! I. se do tad već navikao na moj avanturistički duh i fiks ideje, pa se nije nešto preterano iznenadio.
Sledi mahnito sređivanje papira, vađenje vize, kupovina avionskih karata, brzinsko informisanje o gradu i fakultetu na koji idem... Par nedelja pre polaska setim se da odem do Higijenskog zavoda da proverim da li je potrebno da se vakcinišem protiv neke opake bolesti - malarije, na primer. Ljubazna doktorica me obavesti da sam sa vakcinacijom zakasnila, jer je potrebno vakcinisati se nekoliko meseci unapred. Ali eto, ona će pogledati da li je uopšte to područje (pričamo o severnom Tajlandu) ugroženo i da li ima malarije. Vadi žena kartu sveta sa obeleženim malaričnim područjima, a ovo moje u koje idem - zacrnjeno! E, tu mi već nije bilo svejedno...

Put

Na Tajland sam krenula sredinom novembra 2006. godine. Kod nas skoro pa zima. Kod njih isto - skoro pa zima. Ali samo kalendarski.
Eh, da... Da napomenem da sam dobila praksu na Pibulsongkram Rajabhat univerzitetu, na Fakultetu za industrijsku tehnologiju u gradu Phisanulok. Ako mislite da ovi nazivi zvuče čudno, čekajte da im vidite tek slova!:)


Elem, krenem ja tako preko Moskve i Bangkoka do Phisanuloka. Stignem u Moskvu, kad ono - let za Bangkok odložen! Prvo za par sati (da nas pripreme, valjda), a posle za nekih četrnaest, petnaest sati. Gnev razularene mase nije urodio plodom, te nam (čudno!) nisu obezbedili smeštaj u hotelu - bili smo prinuđeni da prespavamo na aerodromu. I tako ja jadna, sama, na ledenoj klupici, sa rancem ispod glave prespavam tu prvu noć. Dok u Moskvi romantično pada sneg...
Desetočasovni let do Bkk-a nisam ni osetila pošto sam ga, komirana, prespavala. Slećemo na mesec dana ranije otvoren Suvarnabhumi aerodrom u Bangkoku (tada jedan od najvećih na svetu). I tu se već raspametim! Tropske bašte, zlatne statue Bude i ekskluzivne prodavnice svuda po aerodromu. OK, dobar prvi utisak, ipak sam došla u civilizaciju.




Oduševljenje naglo splasne nakon što shvatam da sam propustila poslednji let za moj gradić i da moram još jednu noć da provedem na aerodromu. I tako ja jadna, sama, na ledenoj klupici (od klima uređaja), sa rancem ispod glave prespavam i tu drugu noć.
Konačno, posle gotovo tri dana, stigoh u Phisanulok. Temperatura: + hiljadu stepeni. Oko aerodroma jedno veliko - ništa! Samo pirinčana polja... I ja se nađoh kao u sceni u jednom od onih američkih filmova o Vijetnamu.



Na aerodromu me, naravno, niko ne čeka jer nisam pristigla planiranim letom. Ma, prosto čarobno! Tu se odmah susrećem sa pomenutim problemima u komunikaciji. Nakon objašnjavanja rukama i nogama, službenica na informacijama napokon razume šta i koga tražim, te posle telefonskog poziva i nekih pola sata ađan (adjan - učitelj, profesor) Bob dolazi po mene. Tu se ja lepo rukujem sa njim i... Hold it right there!

Lekcija br. 1.

Tajlanđani se ne rukuju! Oni se klanjaju - sklope ruke i prislone ih uz lice ili grudi i blago se naklone. E sad, postoji tu jedna čitava filozofija oko tog pozdrava. Ruke prislone uz čelo, nos, bradu u zavisnosti od toga da li pozdravljaju sveštenika, učitelja, roditelja i sl. Ja sam se nekako kasnije svima isto klanjala - suviše mi je to sve bilo komplikovano. Tada sam naučila i svoju prvu reč na tajlandskom. "Zdravo" se kaže: Sa-wat-dee krap, ukoliko govori muškarac, a Sa-wat-dee ka, ukoliko govori žena. Ovo "ka" žene izgovaraju kao "kaaaaa", a zvuči kao da sa tim "a" i život izlazi iz njih!:)


Sve u svemu, ađan Bob mi rukovanje nije zamerio, jer je dugo živeo u Americi. A i bila sam mu interesantna tako pogubljena. I bela. I (za njihove standarde) jako visoka.

To be continued...

Ljubac! M.

26.3.12

Show me some skin!


Sasvim je moguće da je aprilska naslovnica španskog izdanja časopisa Harper's Bazaar dovela do ovog naglog otopljenja. Kad je waaaay too hot! Elem, nije ni prvi (a zasigurno ni poslednji put) da na koricama modnih časopisa osvane - golotinja! Setite se samo onih silnih (dokle više?) after-Demi "trudnih" golišavih naslovnih strana... Ipak, ova je malko drugačija. Nije baš total nudity. Nije ni trudnička. Nije ni, kako to obično biva, shirtless. Već je - pantsless!
Ako se po naslovnici časopis poznaje, nije iznenađenje što se između korica ovog izdanja našao još provokativniji editorijal. Nico Bustos je zanosnu Izabel Goulart fotografisao u Balmain, Givenchy, Tom Ford, Moschino outfitima. Polu-outfitima?
Ah, da... Ukoliko je neko na naslovnici uopšte primetio nešto odeće, u pitanju je Emilio Pucci jaknica.
Ljubitelji modnih časopisa i modne fotografije na ovaj potez Harper's Bazaara odgovorili su jednim kolektivnim instant zaljubljivanjem u savršenu Izabel.










Ljubac! M.


22.3.12

Spring Thing

Photobucket

Plan je sledeći... Da vas udavim svojom great-weather euforijom i overloadom totalno random fotkica sa kojih vrišti proleće! Pa tako bar jednom nedeljno dok euforija malo ne splasne...
Cvetići-leptirići u mom stanu, u mom garderoberu i u kancelariji (desktop mi je posebno živopisan). 
Već se prave planovi za vikend, Uskrs i Prvi maj. Pa malo se zvirne i u ponude za more...:)
Oh, proleće milo, dobro nam došlo!
 



































Ljubac! M.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...